Petak je uveče, 3. april. Vozim nazad ka stanu. Ugasio mi se telefon, nemam punjač u autu. Muziku inače slušam preko YouTube-a. Večeras opet posle nekoliko meseci palim radio. Gužva je na Gazeli, još uvek, 8 je sati. Kao i uvek kad se pitam gde idu svi ovi ljudi baš sada kad znaju da je gužva, zapitam se i gde idem ja, zajedno sa njima. Dobro je da imam vremena da se koncentrišem na traženje dobre radio stanice. Nemam više omiljenu, već neko vreme.
Bacam pogled ispred sebe da potvrdim da milim makar istom brzinom kao auto ispred. I tada, slučajno pritisnem neko dugme koje nisam pritisnuo nikad pre. Možda sam i više njih pritisnuo odjednom, ne znam. Brzo zaboravim na to, jer je muzika već krenula - pesma koju volim. Rokenrol iz šezdesetih. Pesma od benda We Five, “You Were On My Mind”. Ostajem na toj stanici, ne gledam ni koja je. Radostan sam što je čujem, uprkos standardnoj večernjoj beogradskoj gužvi. Petak je, a još i proleće, ne može gužva da mi pokvari takav dan.
Smotaću jednu cigaretu, imam vremena za to, volan ne moram ni da držim. Muzika se čuje slabije, a nisam je smanjio, nešto se čudno dešava, kao da se gubi prijem signala. Bacam pogled na ekran, da saznam koja je stanica u pitanju. Ne piše frekvencija, ne piše naziv. Vidim dve tačke uspravne i zatvorenu zagradu, kao onaj smajli iz starih telefona. Nešto nije u redu.
Pokušavam da promenim stanicu, da izaberem bilo koju drugu, ništa se ne dešava. Još uvek ide ista pesma, ali zvuk je slabiji. Pojačavam zvuk do kraja, čuje se glas mladog čoveka:
“Da li nas čujete? Dajte nam bilo kakav znak da nas čujete.”
Imam običaj da izmišljam i maštam, ali ne na ovaj način. Ne priviđaju mi se stvari inače. Nisam uzimao halucinogene droge, a znam da nije san, u snu ne umem da motam cigare dok vozim. Neko se ubacuje na ovu frekvenciju i pokušava da se obrati nekome, a meni se sluša stari rokenrol.
Međutim, pesma potpuno staje i glas se jasnije čuje, ovaj put druge boje, čujno ushićen i uzbuđen:
“Oprostite ako smo vas uplašili, ali mi vjerujemo da smo uspijeli da pošaljemo signal Zemlji daleko iz svemira, konačno! Ljudi, netko nas čuje!”
Zatim se začula glasna vriska.
Tresem dim cigarete kroz prozor i razmišljam šta i ko može ovo da bude. Ima dve opcije. Neki klinci se igraju sa radio emiterima i upadaju na frekvencije da se šale sa ljudima. To zvuči zabavno i ako klinci stvarno to umeju, svaka im čast. Druga opcija je da je ovo emisija na nekoj postojećoj radio stanici i da se sada nešto izmotavaju, a da ja nisam ispratio uvod u emisiju. Treće opcije nema. Treća opcija sigurno nije da mi se neko obraća iz svemira.
Sačekaću da čujem nastavak. Imam još bar 20 minuta vožnje. Ovaj put muzika je opet puštena: “Slomljena srca” od Džentlmena. Više me zanima koja radio stanica može da pusti ove dve pesme zaredom. To nikad nisam čuo stvarno, ni na jednom našem radiju do sad.
Jedan od glasova reče pomalo razočarano:
“Ma i da nas čuju, kako da nam poveruju. Naročito ako bismo im ispričali detaljno ko smo.”
Glas mlade devojke odgovara:
“Moraćemo da im kažemo ko smo odmah, ubedićemo ih, spremamo se za to dve godine.”
Neko drugi se zatim kratko javi sa:
“Ne smijemo da kažemo sve.”.
Dopada mi se ova emisija, vrlo je kreativna i potpuno drugačija od svih koje sam ranije na radiju slušao. Samo me zanima zašto ne mogu da promenim stanicu. Ne bih da gasim radio, zvuči zanimljivo a i muzika mi prija, ne znam da li bih umeo da ih opet pronađem. Svakako ću od sutra opet da puštam muziku sa telefona. Dok o tome razmišljam, razgovor se nastavlja.
“Osobo sa planete Zemlje, ne znamo ko ste, znamo samo gde ste, imamo vaše koordinate. U Beogradu ste, na mostu Gazela, zar ne? Moje ime je Milena i član sam tajne ekspedicije koja je 1980. godine poslata u svemir na tajni zadatak. Sa mnom u letelici su moji drugari i drugarice.”
Promrmljam za sebe, onako u bradu:
“Da li je moguće da je ovo neka stara emisija iz osamdesetih godina? Puštaju snimak sigurno.”
Simpatična je slučajnost da se baš i tada u toj emisiji neko ovako figurativno obraćao nekome na Gazeli, a da i ja vozim istim mostom 44 godina kasnije. Osmehujem se i nastavljam da slušam “obraćanje iz svemira”.
“Ali gospodine, ovo nije emisija iz osamdesetih. Ovo se dešava sada.”
U redu, nije emisija. Ovo se neki klinci upravo sada zezaju sa ljudima koji slušaju radio.
Odgovoriću im, s obzirom da su me čuli malopre a i imaju moje koordinate, pojma nemam kako.
“Ok, ljudi, svaka čast, oduševili ste me, skidam kapu kako ste ovo izveli. Možete li da mi kažete kako ste ovo uspeli da uradite? I siguran sam da znate da nije zakonski da emitujete svoj signal na bilo kojoj frekvenciji, ukoliko nemate dozvolu za to. Ako imate 18 godina, znate da možete zakonski da odgovarate. Drugo, zanima me kako to da vi mene čujete, da li mi je hakovan telefon ili laptop? Da li ste na isti način došli i do mojih koordinata? Koja je ovo uopšte frekvencija?”.
“Slomljena srca” se završavaju, počinje “Rama Lama Ding Dong” od The Edsels benda. Pomislim kako klinci slušaju baš dobru muziku i koncentrišem se da ih čujem šta pričaju, još uvek milim, blizu Autokomande sam.
Pričaju između sebe. Neko reče:
“Nemamo vrimena da mu ispričamo cilu priču.”.
Neko drugi dobaci:
“Moramo makar nešto da mu kažemo.”.
Treći glas, malo udaljeni, govori:
“Reći ćemo mu što prije možemo sve važne detalje o razlozima naše ekspedicije.”
Upravo taj muški glas počinje meni da se obraća:
“Tehnologiju koju koristimo ne poznajete. U vašem svitu niko živ ne zna za nju. Nismo ni mi sasvim savladali njeno korišćenje. Ali dovoljno da dođemo dovde i da ti se javimo. Tvoj radio prijemnik u autu uskladio se sa nama u pravom trenu i zato nas čuješ. Nije ti hakovano ništa od uređaja.”.
Na moj pokušaj da izgovorim bilo šta: “Ali sačekajte, kako me čujete, preko kog mikrofona? Laptop i telefon su…” ubacuje se novi ženski glas koji govori:
“Ne brini, ne možeš još uvek ništa da razumeš, vrlo je teško. Nas su spremali za ovo od naše šeste godine života.”.
Kod njih se sada čuje pesma “Dizzy” od Tommy Roe, a i ja se osećam malo “dizzy” trenutno. Moram nekoliko pitanja da im postavim. Naravno da nisu u svemiru, ali… Nešto mi tu ne leži. Verovatno me čuju preko telefona, mada ugašen je. Možda je preko laptopa. Saznaću. Ali petak je i proleće je tek počelo, ništa neće ovaj dan da mi pokvari. Njima je očigledno stalo da se dobro zabave, potrudili su se baš.
“Ok, drugari iz svemira, možemo da se igramo ove igre, zanimljivi ste. Hajde da zamislimo da sam ja u ovo poverovao. Recite mi koji je razlog za ovu vašu ekspediciju. Otkud to? Ko je ovo sve smislio i zašto?”
Ubacuje se novi glas:
“Dobro veče. Nas osmoro, četiri momka i četiri devojke, poslati smo u svemir od strane javnosti nepoznatih učitelja…”.
Prekida ga žanski glas:
“Ne, ne pominji imena. Ne još uvek.”
Prethodni glas nastavlja:
“Tragamo za drugim svetom, koji znamo da postoji i za koji znamo da je naseljen ljudima.”
Pitam:
“Gde je taj drugi svet?”
Odgovaraju skoro u glas: “U drugoj galaksiji”, a učinilo mi se da je jedan od glasova izgovorio “dimenziji”. Nastavlja jedan od njih:
“Poslati smo u svemir jer su naši učitelji verovali da svet ide u pogrešnom pravcu. Tražimo novo mesto za život.”
Muški glas dobacuje:
“Moramo da mu kažemo.”
Ostali složno i tiše govore:
“Ne može da poveruje u to, zbunićemo ga još više, ne poznajemo ga još uvek da bismo…”
Posle ovoga ne uspevam više da razaznavam reči. Nešto počinje da šušti, kao da se signal lomi. Ni pesma se ne čuje jasno.
Zanima me sad kakvu li su to planetu osmislili. Možda to da ih pitam. Blizu sam stana. Treba da nađem parking mesto. Nemam još mnogo vremena za ovaj razgovor. Šum je nestao, muzika se opet jasno čuje.
“Ok, drugari, uskoro treba da parkiram i da potom pojedem nešto, pre nego što odem do grada. Imam još dva pitanja, pa da se pozdravljamo. Kakva je ta planeta na koju idete, možete li malo da mi je opišete? I zašto uopšte želite da ostvarite kontakt sa Zemljom, ako ste je napustili i tražite dom negde daleko, kako kažete, izvan Mlečnog puta? Isto, kako ste to već 44 godine u svemiru, a zvučite kao tinejdžeri?”
Ženski glas odgovara:
“Razumemo da je teško da poveruješ da smo u svemiru, ali istina je. Ni mi i dalje nismo sigurni da ćemo stići na odredište i da je tamo stvarno tako kako nam govore da jeste. Ali verujemo. Nadamo se. Javljamo se jer ovo ne smemo da zadržimo za sebe. U svetu kom težimo ljudi žive duže. Žive bolje. Tamo nema država. Želimo da pozovemo što više ljudi koji mogu da nas čuju da pođu sa nama. Ti si jedan od njih. Krećemo se ogromnom brzinom, nama su prošle dve godine od 1980.”
Jedan od njih dodaje:
“A ovo što se kod vas događa u 2026… Strašno je. Sve je gore. Ne sluti na dobro.”
Pričaju između sebe
“Moramo da kažemo bar kako se zove projekat.”
“Sačekaj.”
“Čućemo se mi opet sa njim”
“Možda i nećemo, znaš da postoji ta šansa.”
“Znam, ali..”
“Čekajte. Druže, videli smo njihove snimke, slike, knjige, muziku, filmove. Sve ono najbolje što je na Zemlji retkost, tamo je svakodnevnica. Zemlja nikad ne može da bude takva, postoji razlog za to. Ne možemo da se vratimo. Pođi sa nama!”
Pesma koja je sada puštena kod njih je “Čudna devojka” od Zlatnih Dečaka. Nakon poslednjeg njihovog obraćanja, pesmu slušam tako da “devojka” zamenim sa “planeta”.
“Divnu planetu imam, uvek smo zajedno mi, znam da me voli ona, za nju postojim samo ja. Ali tog kobnog dana, kada sam čekao san, druga planeta tuda prošla je, meni je zastao dah.”
Red je da im se obratim za kraj. Parkirao sam upravo, radio je i dalje upaljen, očigledno i mikrofon:
“Drugari moji iz svemira, hvala na predivnoj priči, ko god da ste. Odlično glumite, očigledno ste pametni i dobri. Nadam se da niste neki hakeri koji će sad da me prate i da pokušavaju da mi ukradu lične podatke ili nešto slično. Ne delujete kao takvi. Priča vam je stvarno dobra. Baš mi je bilo lepo da vas slušam. Lepo razmišljate. Nastavite tako da idete kroz život, sa verom u dobro, zajedništvo i ljubav. Naveli ste me da i ja nastavim isto. A što se tiče postavke mikrofona kod mene u autu, za to vam je verovatno pomogao neko od mojih drugara. Ne ljutim se, prijalo mi je ovo kratko druženje. Odoh da se spremim za izlazak. Biće mi drago da vas opet negde nekad čujem. Čuvajte se, ne bih voleo da vas zbog ovoga uhapse. Ljubim vas. Pozdrav!”
Gotovo u glas mi svi govore:
“Nije emisija, nije zezanje, mi smo u svemiru!”
Gasim radio, izlazim iz auta, malo zbunjen i zabrinut za potencijalne probleme koje mogu sa zakonom da imaju ovi tinejdžeri. Svaka im čast. Kako god da su ovo uspeli da izvedu, nije bilo lako.
Odlazim sat vremena kasnije autobusom do kafića u centru grada. Ne govorim drugarima ništa, želim da mi sami otkriju da su me zezali preko neke fore koju su namestili u mom autu ili na laptopu. Jutro je pametnije od večeri. Vikend je pred nama. Reći će mi kad tad. Počinjem da zaboravljam na to sve.
Nakon funk večeri u centru grada, ležem da spavam. Na tren mi zafali malo onog dobrog starog rokenrola sa “svemirskog” radija. Nikad dosta rokenrola.
Manje je oblaka u nastavku ovog aprila. Počeo je kišovito, ali danas proleće nastavlja i sunčano da se budi. Pada mrak. Šetam. Ne šetam često. Mesec je pun. Ne vidim ni jednu zvezdu iz ulica na gornjem Dorćolu. Nasmejem se svemircima dok gledam u nebo. Nadam se da su dobro klinci sa radija od prethodnog petka. Pitam se šta studiraju, filozofiju ili su na fakultetu dramskih umetnosti.