Razgovori sa galaksije Belina

On: “Bijelo ti tako lipo stoji. Volim belu boju, jer u njoj su druge sve.”

Ona: “Hvala ti. Ali u bijeloj nikada ne vidiš šareno. A i šareno je ljepo.”

On: “Volim i šareno. A volim i kad malo različitih lepih boja vidim. Zelenu i…”

Ona: “I plavu?”

On: “Da, i plavu.”

Ona: “Te dve su najljepše”

On: “I crvena, ona je možda u njihovom nivou.”

Ona: “Dio mog imena je Crvena”

On: “Crvena? Vatra?”

Ona: “Hahaha, ne.”

On: “Crvena noć?”

Ona: “Predstavi se ti prvi, ti si meni prišao.”

On: “Mogu da probam da ti objasnim značenje svog imena, pa da pogodiš?”

Ona: “Zanimljivo. Hoćeš da prošetamo plažom?”

On: “Da. Ta reč po kojoj sam dobio ime je italijanskog porekla.”

Ona: “Ne zoveš li se valjda kao galaksija naša? Belina - Bella?”

On: “Hahaha, ne, nisam devojčica da se zovem Belina.”

Ona: “Moja najbolja drugarica se zove tako.”

On: “Prekrasno je ime, za devojčice.”

Ona: “Belino?”

On: “To i nije tako loše, ali ne zovem se tako. Ne znam da se iko tak zove, a tribalo bi.”

Ona: “Dobro, talijansko poreklo… Pogledaj kako je lepo gore.”

On: “Obožavam nebo noću bez uličnih svetala, bez ikakvog svitla sem njihovog. Drago mi je da je takvih mesta puno u našem okruženju.”

Ona: “Volim kad zvezde izgledaju blizu.”

On: “Meni uvik izgledaju blizu.”

Ona: “Kako to?”

On: “Ja mislim da dolazim sa zvezda, tako se osećam, da sam tamo stvoren.”

Ona: “Veruju mnogi u to.”

On: “Viruješ li ti?”

Ona: “Vjerovala sam. Više nisam sigurna. Ne znam da li si čuo za onu galaksiju blisku nama?”

On: “Onu gde postoji planeta gde žive ljudi? Ne verujem u to dok ne vidim. Ovo su samo nagađanja.”

Ona: “Da, ali i po ovim informacijama koje učitelji poseduju, deluje da samo podsećaju na nas. Deluju da ne znaju da su sa zvezda ili da možda čak i nisu.”

On: “Kako to misliš? Svako biće je sa zvezde sišlo na planetu.”

Ona: “Pročitaj vesti, pa ćemo da pričamo o tome. Do tada, hoćeš li mi reći kako se zoveš ili ćemo stvarno prebrojati sve ove zvizde do izlaska sunca i prvog jutarnjeg plivanja valova po vjetru?”

On: “Da, da, italijansko poreklo reči. Moje ime označava nekoga ko je prisutan, ko je budan, ko učestvuje u životu. Neko ko je živ, ko je pristrasan i privržen ljubavi, lepome, dobrome, istini, mudrosti, drugarstvu i slobodi, najsjajnijoj deci života.”

Ona: “Zoveš se… Hm… Kako se kaže ples na italijanskom?”

On: “Hahahaha, nije. A i više bih volio da se zovem Igra nego Balare.”

Ona: “Igra je lepo. Za dečaka, liči na čigru. A Igranka je lepo za devojčice.”

On: “Moja baba se zove Igranka, malo mi je staromodno.”

Ona: “Je li tvoje ime staromodno?”

On: “Nije, svevremeno je. Prisutnih, učesnika, pripadnika uvek ima tu okolo. Nas koji budno grlimo život, grlimo svaki trenutak i grlimo večnost ljubavlju.”

On: “Moje ime označava pripadnost nekoj strani. U našoj kulturi je vekovima čuvana ta reč od prisvajanja bilo kakvim manjim pokretima među stvarima, ljudima i društvima. U osnovi označava pripadnost zvezdama i svetlosti kao izvoru života. Pripadnik i pristalica večnosti je moje ime.”

Ona: “Ti si Partigiano? Partizan?”

Partizan: “Da. Reci mi svoje ime, ali mislim da već i osjećam i znam”

Ona: “Ća osjećaš i znaš? Jer mislim da i ja već to osećam i znam.”

Partizan: “Opiši mi drugu rič svog imena.”

Ona: “Sve boje postoje zbog nje, u njoj se rađaju, sa njom umiru.”

Partizan: “Kada sam te ugledao, poželeo sam da se zoveš Zvezda. Ali zašto Crvena?”

Crvena Zvezda: “Crveno je podsetnik na kraj. Iako je svetlost večna, zvezda jednom izgori. A na kraju svoga veka, gori crveno. Crveno je podsetnik i na početak. Nikad svetlost neće prestati da sija belo u univerzumu šarenom. A znaš li ko iz bele izvlači šarene?”

Partizan: “Ljudi koji zvezdama pripadaju svojim srcem. Reci mi što osjećaš i znaš?”

Crvena Zvezda: “Da oduvek te volim, Partizane!”

Partizan: “Volim i ja tebe zauvek, Zvezdo Crvena!”